Dovoljno je da pogledate samo jednu njegovu fotografiju i već ste postali zaljubljenik u umjetnost sa potpisom Milana Josipovića. Te jednostavne, crno-bijele fotografije kriju neispričane priče koje želite čuti od samog autora i kada ga upoznate, razgovor može potrajati satima. 

Prepun doživljaja, fotografskih lekcija i neupakovanih komentara, Milan Josipović je više od riznice profesionalnog i životnog iskustva. Upoznali smo ga na dodjeli Grimizne kugle restoranu Comunale u Beogradu i već tada je bilo izvjesno da će biti član ovogodišnjeg međunarodnog stručnog žirija. 

Sa njim smo razgovarali o Grčkoj koja zauzima posebno mjesto u njegovom životu, zašto je odabrao portretnu fotografiju kao vodeći pravac u svom profesionalnom razvoju, a otkrio nam je i ko je vlasnik njegove najskuplje fotografije. 

Da li je tačno da ste se fotografijom počeli baviti sasvim slučajno, nakon što ste fotografisali svoju suprugu na Santoriniju 1990. godine?

- Ja sam uvek voleo fotografiju ali se nisam bavio mišlju da postanem fotograf. Tog leta sam uradio neke fotografije na Santoriniju i dopalo mi se kako izgledaju. Samo ostrvo je jako lepo i to je svakako pomoglo. Svetlo na grčkim ostrvima je takođe lepo i nije bilo teško napraviti dopadljive fotografije. U svakom slučaju najviše mi se svideo proces da ono što vidite prenesete na film, odnosno print.    

Radili ste i živjeli u zemljama širom svijeta. Koje mjesto je na Vas imalo najveći utjecaj i u kojem smislu?

- Mykonos i Santorini. Tamo sam živeo 12 godina i zaista sam se osećao kao kod kuće. Ćerka mi je takođe rođena na Mykonosu pa to dodaje posebnu dimenziju kada pričamo o mestima koje volim. Živeo sam na dosta mesta u svetu, Cape Town, New York, Miami, Rim, itd, ali ipak Grčka ima posebno mesto u mom životu. 

Kako biste opisali svoj fotografski stil i kako se on razvijao godinama?

- Moj stil je jednostavnost. Ja u svojim fotografijama pokušavam da oduzmem, a ne da dodam. Sećam se jedne anegdote: "Zašto je ta jednostavna crna haljina toliko skupa" pita neka žena u butiku - "Mi naplaćujemo ono što nismo stavili na nju". Treba vremena i iskustva da dođete do tog nivoa da shvatite šta je važno, a šta ne.

Često fotografišete enterijere i dizajnerske elemente unutar njih. Čime se vodite prilikom rada na ovakvim projektima?

- Pre svega reći ću Vam da sve zavisi od samog enterijera. Ako je dizajner uradio dobar posao nije teško napraviti dobre fotografije. Sve što trebate uraditi je da osjetite pod kojim svjetlom prostor izgleda najbolje i da pronađete odgovarajuće uglove. Ukoliko je enetrijer konfuzan ili pak prenatrpan, što je često slučaj, vi ne možete uraditi puno toga.

Portretna fotografija je ipak nešto po čemu ste najpoznatiji. Šta je bilo presudno da odaberete ovaj pravac kao vodeći u svom radu?

- Uvek sam voleo da fotografišem ljude i kao mlađi sam jako voleo modu, a onda mi je to postalo dosadno. Uvek imate nekog klijenta koji vam ide na nerve sa glupim predlozima. Ili je garderoba jednostavno loša. Kod portretne fotografije imam potpunu slobodu da fotografišem onako kako ja osećam da treba. Ako hoćete, više se osećam kao autor.

U Beogradu imate i svoj studio Grey Box. S kojim klijentima najradije sarađujete?

- Ja više ne fotografišem toliko u Srbiji i Greybox.rs sada radi kao kreativni studio.   

Ko je vlasnik Vaše najskuplje fotografije?

- Jedna osoba iz New Yorka.

Poznato je da u radu koristite Nikon D300, te da vas najbolje opisuje američka izreka „Amateurs think about equipment; Professionals think about time; Masters think about light“. Šta biste poručili zaljubljenicima u fotografiju koji se žele profesionalno baviti ovim poslom? 

- Oprema je bitna naravno, ali daleko od toga da je presudna. Ono što govorim i svojim studentima je da pripremaju svoja snimanja tako što će unapred razmisliti i isplanirati kako će sutra fotografisati. Da vide slike u glavi dan ranije. Samo snimanje treba biti egzekucija uz nekoliko improvizacija. 

U kojoj mjeri koristite post-produkciju u Vašem radu? 

- Post produkcija je postala sastavni deo fotografije. Uvek je zapravo i bila, ali se ranije zvala darkroom (mračna komora). Sada se zove Photoshop. Moj stil u postprodukciji je takođe minimalan. Bez nekih manipulacija, već samo doterivanje tonova i korekcije boja.

Odnedavno ste urednik Photographer magazina. S kojim fotografima u regionu ste sarađivali i čiji rad Vas je posebno dojmio?

- Photographermagazine.net je internacionalni magazin i nisam sarađivao sa fotografima u regionu. Ako ćemo iskreno, ovaj naš region i nije baš poznat po fotografima.